Pan­če­va oka je je­di­no mje­sto u Cr­noj Go­ri gdje je „ku­dra­vi pe­li­kan” pri­su­tan. Ra­spon kri­la mu je do tri me­tra, on je ja­ko in­te­re­san­tan za po­sma­tra­nje – ha­ri­zma­ti­čan, di­van u le­tu, fa­sci­ni­ra u vo­di dok lo­vi ri­bu, jed­na ogrom­na pre­li­je­pa pti­ca ko­ja pli­je­ni pa­žnju i za­štit­ni je znak ska­dar­skog pod­ne­blja. Za­hva­lju­ju­ći pro­jek­tu „Oču­va­nje pe­li­ka­na, ključ­ne vr­ste bi­o­di­ver­zi­te­ta Ska­dar­skog je­ze­ra”, ko­ji ob­u­hva­ta mo­ni­to­ring pe­li­ka­na, una­pre­đi­va­nje nji­ho­ve za­šti­te na te­re­nu, za­bi­lje­že­no je ve­li­ko po­ve­ća­nje bro­ja ove vr­ste, či­ji je op­sta­nak na ovom pod­ruč­ju do sko­ra bio na kri­tič­noj gra­ni­ci.
– Kre­nu­li smo sa ko­lo­ni­jom od 35 pa­ro­va pe­li­ka­na u spe­ci­jal­nom re­zer­va­tu Pan­če­va oka, a sa­da smo do­šli do 148 pe­li­ka­na. To­kom 2014. go­di­ne ima­li smo 48 mla­dih ko­ji su pre­ži­vje­li i osa­mo­sta­li­li se, po­le­tje­li i na­pu­sti­li spla­vo­ve. To je bio naj­bo­lji re­zul­tat u po­sled­njih 36 go­di­na – ka­že Bjan­ka Pra­klja­čić, bi­o­log, za­po­sle­na u „Noe Con­ser­va­tion” kao ko­or­di­na­tor­ka u pro­jek­tu ko­ji je po­čeo pri­je tri go­di­ne. Ve­ćin­ski su ga fi­nan­si­ra­li CEPF (Cri­ti­cal Eco-system Part­ner­ship Fund) i MA­VA, či­ji su part­ne­ri Pri­rod­njač­ki mu­zej i Cen­tar za za­šti­tu i pro­u­ča­va­nje pti­ca (CZIP), ko­ji za­jed­no ra­de mo­ni­to­ring, Jav­no pred­u­ze­će za na­ci­o­nal­ne par­ko­ve Cr­ne Go­re, Fran­cu­ska or­ni­to­lo­ška sta­ni­ca „To­ur du Va­lat”, Euro Na­tur i INC Al­ba­ni­je. Pro­je­kat je po­čeo 2013. go­di­ne i tra­ja­će do de­cem­bra 2016, a glav­ni do­na­tor je pro­du­žio pro­je­kat još tri mje­se­ca, do mar­ta 2017. go­di­ne, za­to što je bio za­do­vo­ljan re­zul­ta­ti­ma.
– Pu­no smo ra­di­li na is­tra­ži­va­nju pe­li­ka­na, na edu­ka­ci­ji, za­šti­ti, na raz­vo­ju eko-tu­ri­zma ko­ji ima u osno­vi po­sma­tra­nje pe­li­ka­na, ali iz da­lji­ne. Ostva­ri­li smo još dva pro­jek­ta: sa nje­mač­kom ko­o­pe­ra­ci­jom GIZ i fon­da­ci­jom „Euro Na­tu­ra” ra­di­mo na obo­ga­ći­va­nju ma­le in­fo­sta­ze o pe­li­ka­ni­ma, In­fo­cen­tra ko­ji smo na­pra­vi­li u Pot­hu­mu, po­sta­vlja­njem in­fo­ta­bli, po­ja­ča­va­njem so­lar­nog si­ste­ma. Po­sta­vi­li smo spla­vo­ve za gni­je­zda pe­li­ka­na, jer su im po­pla­ve uni­šta­va­le sta­ni­šte. Oni pra­ve gni­je­zda na pri­rod­nim ostr­vi­ma, a kad se po­dig­ne ni­vo vo­de i do pet me­ta­ra u ne­kim naj­go­rim po­pla­va­ma, sve je uni­šte­no. Na spla­vo­vi­ma smo po­sta­vi­li ka­me­ru na so­lar­no na­pa­ja­nje, ko­ja nam slu­ži da 24 sa­ta mo­že­mo da nad­gle­da­mo ko­lo­ni­ju. Nad­gle­da­nje je pr­ven­stve­no u is­tra­ži­vač­ke svr­he, ali ima cilj i za­šti­te pe­li­ka­na – ob­ja­šnja­va Bjan­ka Pra­klja­čić.
Spe­ci­jal­ni re­zer­vat Pan­če­va oka na Ska­dar­skom je­ze­ru do­bio je ime po pe­li­ka­nu, jer ov­dje pe­li­ka­na zo­vu „pa­nac”, a „oka” - mi­sli se na ri­blja oka, mje­sto krip­to­de­pre­si­je, gdje se ri­ba sku­plja i gdje hi­ber­ni­ra.
– U da­le­koj pro­šlo­sti kad su lju­di da­li to ime, vi­dje­li su pe­li­ka­na kao da je on na ne­ki na­čin ču­var, da je to nje­go­vo, da on ras­po­la­že tim pro­sto­rom. Pe­li­kan je uisti­nu pre­li­jep, kad se vi­di na je­ze­ru on za­i­sta li­či na ne­kog ve­li­kog star­je­ši­nu. Obič­no lo­vi za­jed­no sa kor­mo­ra­ni­ma, za­to što on ne mo­že da lo­vi jer mu je va­zduh is­pod ko­že, ta­ko da kor­mo­ra­ni tje­ra­ju ri­bu sa dna, a pe­li­ka­ni od­o­zgo je lo­ve. Kor­mo­ra­ni iz­gle­da­ju kao nje­go­ve „slu­ge”, ustva­ri, oni ra­de za­jed­no, u sim­bi­o­zi. Pe­li­kan je tu bi­tan, jer on svo­jom is­hra­nom re­gu­li­še rav­no­te­žu u je­ze­ru. On je­de ono če­ga naj­vi­še ima u je­ze­ru, za­to što mu je naj­lak­še to da ulo­vi, sa­mo 30 po­sto svog vre­me­na pti­ca ne­što ra­di, na­sto­ji da se što pri­je i što hit­ni­je na­hra­ni, ču­va svo­ju ener­gi­ju, te lo­vi ono što je naj­do­stup­ni­je, ulo­vi­će ono če­ga ima u vi­šku. Osim autoh­to­nog kra­pa, Ska­dar­sko je­ze­ro ima une­še­ne vr­ste – ma­li „ki­ne­ski krap” une­sen je pre­ko Al­ba­ni­je, ako se pre­nam­no­ži taj ki­ne­ski krap, pe­li­kan je­de nje­ga, ako je to ne­što dru­go, on­da će je­sti to. Pe­li­kan ne šte­ti ni­ko­me, on ču­va rav­no­te­žu je­ze­ra, da uvi­jek sve­ga ima, da se ni­šta ne pre­nam­no­ži i ne pre­vag­ne – ka­že Bjan­ka i do­da­je da je ku­dra­vi pe­li­kan po­seb­no ra­ši­ren u Grč­koj, ima u Ka­ra­va­sti u Al­ba­ni­ji, vi­še ne­go na Ska­dar­skom je­ze­ru, gdje uma­lo ni­je ne­stao.
– U naj­kri­tič­ni­jem pe­ri­o­du (2001. go­di­ne) bi­lo je sa­mo šest pe­li­ka­na, za­ma­lo ih ni­je­smo iz­gu­bi­li. To je „fi­lo­pa­trič­na vr­sta” – gdje se iz­le­gao, tu će da se vra­ti da se gni­je­zdi, ne­će kod nas do­ći pe­li­kan iz Grč­ke. Kad bi­smo iz­gu­bi­li na­še pe­li­ka­ne, bi­lo bi to za­u­vi­jek. To­kom de­ve­de­se­tih go­di­na, zbog rat­nog sta­nja na­glo je opao ve­li­ki broj pe­li­ka­na, de­ša­vao se ve­li­ki šverc pre­ko je­ze­ra upra­vo tom li­ni­jom – ta­da su pe­li­ka­ni na­pu­sti­li Pan­če­va oka po pr­vi put i po­ku­ša­li da se gni­je­zde na Gr­mo­žu­ru, ali to­li­ki je bio pri­ti­sak tu­ri­sta, jer su svi do­la­zi­li da ih vi­de, da su na­pu­sti­li Gr­mo­žur po­sli­je jed­ne go­di­ne. Da mi jed­nu go­di­nu na­pra­vi­mo pre­si­ju tu­ri­sta na Pan­če­va oka, iz­gu­bi­li bi­smo i taj re­zer­vat, to je to­li­ko osje­tlji­vo – upo­zo­ra­va Bjan­ka, do­da­ju­ći da je da­nas naj­ve­ći i je­di­ni ne­pri­ja­telj pe­li­ka­na na Ska­dar­skom je­ze­ru čo­vjek, uz­ner­mi­ra­va­nje kad ne­ko pri­đe ko­lo­ni­ji to­kom gni­je­žđe­nja. Naj­o­sje­tlji­vi­ji pe­ri­od je od 1. de­cem­bra ka­da poč­nu da pra­ve gni­je­zda na spla­vo­vi­ma, pa sve do kra­ja gni­je­zde­će se­zo­ne ka­da su svi pi­li­ći od­ra­sli, što mo­že da bu­de čak i u ju­lu (ta se­zo­na je sa­da mno­go­stru­ko pro­du­že­na zbog vr­lo bla­ge kli­me).
– Ima­mo pro­ble­ma, pri­je sve­ga sa ile­gal­nim ri­bo­lo­vom (stru­jom), oko za­ra­slih pri­rod­nih i vje­štač­kih ostr­va, jer se tu ri­ba skla­nja. Kri­vo­lov­ci sma­tra­ju (po­gre­šno) da gdje ima pe­li­ka­na, tu ima i ri­be. Pe­li­kan ne­će gni­je­zdi­ti ta­mo gdje je ri­ba, već ta­mo gdje su naj­bo­lji uslo­vi za nje­go­vu ko­lo­ni­ju, a on se hra­ni na dru­gim mje­sti­ma. Glav­na hra­ni­li­šta su im del­ta Mo­ra­če, za­liv Kor­nja­če i ta­kva mje­sta – is­ti­če Pra­klja­či­će­va.
Ona upo­zo­ra­va da su se lo­kal­ni sta­nov­ni­ci na­šli „iz­me­đu če­ki­ća i na­kov­nja”, s ob­zi­rom na to da je sa nji­ma sla­bo ko­mu­ni­ci­ra­no u ve­zi do­no­še­nja Pro­stor­nog pla­na, ko­ji „po­mje­ra gra­ni­ce Na­ci­o­nal­nog par­ka, od­re­đu­je ko­ja će na­se­lja bi­ti tu­ri­stič­ka i pla­ni­ra jed­nu ve­li­ku tu­ri­stič­ku iz­grad­nju na Ska­dar­skom je­ze­ru”.
– Pri­pre­ma­mo ko­men­ta­re na Pro­stor­ni plan, s ob­zi­rom na to da u taj pro­ces vi­še tre­ba da se uklju­či lo­kal­na za­jed­ni­ca. „Por­to Ska­dar Lejk” tre­ba usko­ro da se pra­vi, ma­lo me bri­ne šta će bi­ti sa ot­pad­nom vo­dom iz tog kom­plek­sa i sa vo­dom iz ba­ze­na, ho­će li ona za­vr­ši­ti u je­ze­ru, šta će ti tu­ri­sti da ra­de – ho­će li da idu po se­li­ma i pro­ba­ju lo­kal­nu hra­nu i vi­no – ako ho­će, on­da od­lič­no, ali ako će ti tu­ri­sti da do­bi­ju gli­se­re, pa da di­vlja­ju po je­ze­ru da ne mo­gu ni ri­ba­ri da lo­ve, ni pti­ce da se smi­re na jed­nom mje­stu, on­da, šta smo ura­di­li – pro­da­li smo je­ze­ro za vr­lo ma­le pa­re. Je­dan po­ten­ci­jal će­mo pre­ko no­ći da uni­šti­mo. Kad se raz­vi­ja tu­ri­zam na ova­kvom mje­stu mo­ra da se zna u me­tar gdje je re­zer­vat, do­kle tu­ri­sta smi­je da uđe, i ne sa­mo to, ne­go i do­kle do­se­že bu­ka od nje­go­vog čam­ca, pre­ci­zna je ko­or­di­na­tor­ka „Noe Con­ser­va­tion”.
M.D. Po­po­vić


Gli­se­ri uz­ne­mi­ra­va­ju pe­li­ka­ne

– S po­čet­ka pro­šle se­zo­ne gni­je­žđe­nja ima­li smo jak vje­tar, ve­li­ke ta­la­se, ko­ji su uda­ra­li u spla­vo­ve i pe­li­ka­ni su bje­ža­li u stra­hu i ne­ka ja­ja su stra­da­la zbog hlad­no­će. Ali, naj­ve­ći broj ja­ja iz­gu­bljen je zbog pri­su­stva čo­vje­ka. De­ša­va­lo se da to­kom no­ći pe­li­ka­ne po­pla­ši ča­mac ko­ji pro­đe iz­van 800 me­ta­ra, ali usred no­ći, u naj­ve­ćoj ti­ši­ni mo­tor čam­ca zvu­či vi­še­stru­ko ja­če, što ja­ko uz­ne­mi­ri pti­ce. Ako se to de­si u vri­je­me gni­je­žđe­nja, pe­li­ka­ni u stra­hu iz­ga­ze svo­ja ja­ja i ta­ko osta­ju bez po­tom­stva za tu se­zo­nu. Ri­ba­ri su ci­je­li ži­vot sa pe­li­ka­ni­ma i zna­ju na ko­ju uda­lje­nost mo­gu da se pri­bli­že ko­lo­ni­ji, ali de­ša­va se da pti­ce pret­hod­no pre­pla­ši bru­ja­nje gli­se­ra ko­ji ve­li­kom br­zi­nom pro­la­ze kroz Pan­če­va oka, te do­la­zak ri­ba­ra mo­že bi­ti oki­dač za nji­hov strah.